„San“

 

   Beše poodmakla noć. Mesec je obasjavao čitavo selo. Oblaci kao da su se istopili od jake mesečine. Sve je bilo obavijeno sjajnom glasnom tišinom. Zvuci su bili ustaljeni. Pesma cvrčaka, topot konja u daljini i žubor vode sa stare seoske česme, koja je oticala već decenijama zajedno sa vremenom.

tagomsvogvremenasan

  Kroz  Dankin prozor mesec je bacao senke granja sa drveta, koje je raslo tu od kada se njen tata rodio. U uglu sobe gorela je mala stona lampa čija svetlost nije ničemu mogla služiti, sem da načne tamu stare seljačke sobe. Sve je bilo tiho, i, na prvi pogled, mirno.

  Najveći nemir u sobi su činile Dankine oči, koje su pažljivo istraživale po plafonu njihanje grana, čije senke je mesec slao njoj na uviđaj. Budna je. Tužna. Sve je podseća na baku koje više nema. Danas su je ispratili. To nije bila obična baka, pa samim tim, to nije bio običan rastanak. Danka je nemo ležala i dozvoljavala da joj suze silaze iz oka levo i desno. Tako su se na jastuku pojavila, pored njene glavice, dva velika vlažna kruga.   

  Prisećala se Danka svih dana koje je provela u ovoj kući. Kod bake je dolazila često. Tu je provodila čitav raspust. Dani su proticali  u ispunjavanju njenih želja.  Igre su osmišljavale zajedno. Pravila igre je, naravno, određivala  Danka. Iz dvorišta punog cveća i ukrasnog bilja mogao se često čuti sladak smeh bake i unuke.

  Ceo kraj bi znao kada stiže bakino dete u goste. Tada se kuća pospremala, kolači mesili, ljuljaška popravljala. Vredna baka bi sve obaveze seoskog domaćinstva završavala pre unukinog dolaska, kako bi im dani bili ispunjeni beskrajnim druženjem. Pa, i ako bi se nešto moralo radi, to bi baka zamolila komšije.

  Divna sećanja u Dankinoj duši probudiše još veći bunar suza. Krugovi na jastuku postajahu sve veći. Tiho je jecala da je niko ne čuje. Roditelji su je izljubili pre spavanja i otišli na počinak u susednu sobu. Da ih zove? Zašto. Ništa se neće promeniti. Njena tuga doseže nebo… Ote joj se uzdah iz duše. Obrisa suze. Zagleda se u senke na zidu. U trenutku joj se učini da joj grane, čija senka pada preko plafona, liče na ruke. Da, i to na bakine ruke. Onako tanke, koščate prste, kojima joj je svakog jutra kike plela. Preko lica joj pređe blagi osmeh. Setila se kako joj je baka govorila da kada nekoga voliš ti ga nosiš u srcu i nikada ne možeš da ga izgubiš. Pričala joj je i da … da… Zeva Danka. San čini svoje.

tragomsvogvremenasan

   Još uvek vidi bakine ruke. Čuje i njen glas. Zove je na doručak. Danki se ne ustaje, razvlači se po krevetu. Sunčevi zraci udaraju u njen prozor. Baka dolazi i mazi je po licu. Govori joj mekim i najtoplijim glasom da je dan lep. Tepa joj raznim imenima od milja. Najzad, Danka ustaje. Baka je poranila i sve je spremno za igru. Posle doručka otišle su na obližnji proplanak. To je bili omiljeno sklonište male devojčice. Uvek je govorila da tu voli da se igra jer je niko ne prekida.

  Igrale su se majke i ćerke. Naravno, baka je bila ćerka. Išla je do potoka po vodu, brala je poljsko cveće da se ukrasi kuća… bila je vrlo poslušna. Danku je to činilo srećnom. Njen zadovoljan glasić odzvanjao je po proplanku. U nekim trenucima prosto je cičala od sreće. Kada se umorila spustila je baki glavu u krilo. Gledala je njene bore, sede vlasi, staračke ruke, koje su je mazile po lizu kao leptir krilima. U jednom trenu baka je upita:

-         Danka, dete moje, hoćeš  li obećati nešto tvojoj baki?

-         Hoću, bako, samo reci – odgovori unuka veselo.

-         Obećaj mi da jednoga dana, kada se ja odselim sa ovoga sveta, ti nećeš tugovati – reče baka.

-         Ih, o čemu mi to pričaš? Ti ćeš, bako moja mila, večno živeti – pokušava Danka da priču učuni manje ozbiljnom.

-         Neću, dete moje. Niko nije večno živeo. Jednom ću i ja otići. Ali, biću srećna ako znam da si mi ti dobro.

-         Bako, nikuda ti ne ideš i – tačka.

-         Slušaj, lutko bakina. Kada dođe taj dan seti se šta ću ti sad reći. Umiranje nije strašna stvar. Ono ne donosi kraj. Ti ćeš mene izgubiti samo ako me zaboraviš. Ako zaboravuš ove naše igre, ovaj proplanak, ove kike koje sam ti plela… 

-         Kako? Ne razumem? – zbunjeno upita devojčica.

-         Evo ovako: dokle god me se budeš sećala ja ću biti tu pored tebe. A, kada je neko pored tebe, treba li za njim tugovati?

-         Ne treba – veselo reče Danka.

-         E, to sam htela da ti objasnim – tihim glasom reče baka.

ragomsvogvremenamojeprice

  U tom trenu, ležeći u njenom krilu, na Dankin obraz kapnu suza iz bakinog oka. Danka se trže.

  Već je sunce odskočilo. San se završio, ali je ostao divan osećaj u duši. Na vratima sobe pojavi se majka. Blagim molećivim glasom je pozva da ustane. Reče joj da se uskoro kreće na groblje, takav je običaj.

  Danka je zamoli da sedne kraj nje. Ispričala joj je svoj san. Zamolila je da ona ne ide na groblje, jer ona nije nikoga izgubila. Na onom proplanku je nabrala poljsko cveće i zamolila mamu da ga ponese. 

 

autor: Zorica Mihajlović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>