Molio ih je moj otac, molio. Nisu hteli ni da čuju. Govorili su da se zakon mora poštovati, da se gradska groblja sređuju po predviđenom planu. Nisu želeli da ga razumeju.
Sina jedinca je moj otac sahranio na tom groblju pre 25 godina. Tri godine nakon toga, kraj te grobne parcele, posadiše mladu stabljiku sekvoje. Rasla tuga za sinom, raslo stablo. Kao da je od roditeljskih suza bujalo. Sekvoja je svojim rastom opominjala da se sa prirodom ne treba igrati. Jako korenje počelo je da podiže stranice spomenika.
Roditeljske molbe da se drvo ukloni, nisu uslišene. Pričali su nadležni da mora sve po zakonu. Kažu da je sekvoja divno drvo koje ulepšava prostor. Tačno je to, ali ona je ovde ugrožavala prostor, ugrožavala nečiju tugu, smetala svojom jačinom, visinom. Sve je radila, samo nije ulepšavala.
Brižni roditelji posustadoše u raspravi sa merodavnima. Srce im nisu umekšali.
***
Prolaziše dani, godine. Naiđe starost, bolest. Ni prolećno sunce, ni naše molitve ne zaustaviše Božju volju. Majskoga dana, u miru čiste duše, moj otac napusti ovaj svet.
Mesto počivanja beše mu već određeno. Pored sina. Ostavismo ih da zajedno počivaju u miru. Odnesemo cveće, sveću. Kažemo im da nam se sve u životu promenilo. Da nam lepe uspomene često suzu otmu…
****
Žarko leto. Puno sunca, puno i nevremena. Pljuskovi, grmljavina, potoci po ulicama… i tako iz dana u dan. Ljudski strah od nebeskih sila je urođen. Od njega se ne možeš osloboditi. Sila, a nevidljiva. No, jednog julskog dana ta sila pokaza i svoju vidljivost.
Dan bio topao, usparan. Sve je ukazivalo da će se zvršiti nevremenom. Poče nebeska igra zvuka i svetlosti. Kao da su se nadmudrivali, nadigravali. Munja je uvek bila brža, a grmljavina uvek jača. U tom nebeskom zanosu teren za svoju igru nađoše iznad gradskog groblja. Iznad parcele moga oca. I kao da ih on pozva u pomoć, kao da im on reče da jednu tačku svog nebeskog plesa odigraju baš tu, u krošnji sekvoje. One sekvoje za čije uklanjanje je vapio, molio …
Molba beše uslišena. Pogodiše je tačno u srce. Siđoše joj do korena. Spržiše joj i dušu i telo.
Uzburka se priča po groblju: pa zar baš to drvo…
Da, to drvo, koje po ovozemaljskom zakonu nije smelo da se skloni, po nebeskom zakonu bi odsečeno u jednom trenu.
Sekvoje više nema. Mrtvi mirno počivaju, a ja nosim pomešana osećanja radosne tuge.
Hvala ti Bože! Hvala ti Oče!
Sina jedinca je moj otac sahranio na tom groblju pre 25 godina. Tri godine nakon toga, kraj te grobne parcele, posadiše mladu stabljiku sekvoje. Rasla tuga za sinom, raslo stablo. Kao da je od roditeljskih suza bujalo. Sekvoja je svojim rastom opominjala da se sa prirodom ne treba igrati. Jako korenje počelo je da podiže stranice spomenika. Roditeljske molbe da se drvo ukloni, nisu uslišene. Pričali su nadležni da mora sve po zakonu. Kažu da je sekvoja divno drvo koje ulepšava prostor. Tačno je to, ali ona je ovde ugrožavala prostor, ugrožavala nečiju tugu, smetala svojom jačinom, visinom. Sve je radila, samo nije ulepšavala.
Brižni roditelji posustadoše u raspravi sa merodavnima. Srce im nisu umekšali.
***
Prolaziše dani, godine. Naiđe starost, bolest. Ni prolećno sunce, ni naše molitve ne zaustaviše Božju volju. Majskoga dana, u miru čiste duše, moj otac napusti ovaj svet.
Mesto počivanja beše mu već određeno. Pored sina. Ostavismo ih da zajedno počivaju u miru. Odnesemo cveće, sveću. Kažemo im da nam se sve u životu promenilo. Da nam lepe uspomene često suzu otmu…
****
Žarko leto. Puno sunca, puno i nevremena. Pljuskovi, grmljavina, potoci po ulicama… i tako iz dana u dan. Ljudski strah od nebeskih sila je urođen. Od njega se ne možeš osloboditi. Sila, a nevidljiva. No, jednog julskog dana ta sila pokaza i svoju vidljivost.
Dan bio topao, usparan. Sve je ukazivalo da će se zvršiti nevremenom. Poče nebeska igra zvuka i svetlosti. Kao da su se nadmudrivali, nadigravali. Munja je uvek bila brža, a grmljavina uvek jača. U tom nebeskom zanosu teren za svoju igru nađoše iznad gradskog groblja. Iznad parcele moga oca. I kao da ih on pozva u pomoć, kao da im on reče da jednu tačku svog nebeskog plesa odigraju baš tu, u krošnji sekvoje. One sekvoje za čije uklanjanje je vapio, molio …
Molba beše uslišena. Pogodiše je tačno u srce. Siđoše joj do korena. Spržiše joj i dušu i telo.
Uzburka se priča po groblju: pa zar baš to drvo…
Da, to drvo, koje po ovozemaljskom zakonu nije smelo da se skloni, po nebeskom zakonu bi odsečeno u jednom trenu.
Sekvoje više nema. Mrtvi mirno počivaju, a ja nosim pomešana osećanja radosne tuge.
Hvala ti Bože! Hvala ti Oče!