Duštvo učitelja iz Leskovca izdalo je Zbornik učiteljskih radova sa IV Smotre scenskog stvaralaštva. U njemu se nalazi i moj tekst “ Rekla-kazala“.   

….. ANA (ponosno): Daaa, pa, vi znate da ja sve znam šta se događa u našoj školi, a i šire.
JOVANA (kao za sebe, vrti glavom i tiho govori): Nažalost, to svi znamo…
ANA (pripovedački): E, pa, ovako: njihovi matori ne govore već duže vreme, pa su se, valjda, zbog toga i njih dve „pokačile“.
MILICA (ljutito): A, što im ne govore matori? I, molim te, objasni mi kako ti sve to znaš? Živiš na drugom kraju grada.
ANA (pripovedački): Zato što je Jelenina mama u frizerskom salonu pričala da su Suzanini roditelji prošlog meseca kupili neka polovna kola. I da im više nije nivo da se druže sa „polovnjacima“.
MARICA (iznenađeno i radoznalo): Tako je rekla? 
ANA: Da, mislim, (razvučeno, nesigurno) to mi sve moja mama ispričala, a njoj je rekla komšinica Zaga.
JOVANA (zaprepašćena): Ne mogu da verujem! Stanite, ljudi to nema pojma! 
NIKOLA (provokativno): Ih, nema pojma! Otkud ti znaš? Možda je sve tako bilo. 
MARICA (kao sramežljivo,sa željom da podrži Anu): Ma, ne bih da se mešam u te tračeve, ali i ja sam primetila da Suza dolazi u školu peške. Verovatno je sramota da je dovezu tim „polovnjakom“.
ANA (ubedljivo): Eto, vidite! Sve znam! I još sam čula da neće više da dozvole ni devojčicama da se druže, kao (imitira ironično glas odraslih ): nije to Jelenin nivo.
MILICA (ismeva je): Kako si ti čula? Valjda tvoja mama, ustvari komšinica Zaga?
ANA (zbunjeno): Pa … pa… pa to ti dođe isto. 
…..