Predstava “ NEBESKO ZADEDANJE“ napisala sam i sa učenicim realizovala na Svetosavskm danu 2016.godine. Sadržaj dramskog teksta je obuhvatio paralelu nekadašnjeg i sadašnjeg vremena:

СИМЕОН: Тужно, српски роде мој! Тужно! Не знам шта да вам кажем. Када сам земљу душом напуштао мислио сам да вам се нећу враћати. Рекох себи: Хајде сад ти, Стефане Немањићу,  полако Богу на истину. Што си урадио – урадио си. Али – не! Не могу више ово да гледам. Зар Срби? Зар моји Срби?! Зар они да се одрекну корена својих, и да грле туђег јаче неко ближњега свога. Зар мој Србин да псује, лаже, лицемерско срце да носи у грудима. Да му буду дражи турцизми и германизми, да му је  дража фотеља од мајке рођене па је јаче грли и чува, да му децу чува улица, напредaк  да му лежи на празним причама, а уметност да му гради Гранд парада. Е, не може! Све је то почело када је мој Србин заборавио од  када и од кога потиче.

БЕЛИ АНЂЕО:

Потражите мир под крилима мојим,

Погледајмо зидине Студенице миле,

Ту Симеон  са милом Аном збори,

О данима где су се тајне скриле.

СИМЕОН:   Милица и Јефимија, велике Српкиње! Рађале, гајиле, кућиле, мужеве у бој слале, а онда подизале задужбине за памћење и спокој душе.

ДУШАН СИЛНИ:             Било, Жупане, било , па нема … Лепо је што ти толико верујеш и даље у српски род, али бојим се да су се ствари промениле. Дошли су неки нови клинци. Оболели су од зависти, гордости и нерада. Мене у историји изучавају као Силног, као освајача. Неки ми, чак, и замерају. Али, ја сам нешто радио: освајао, градио, закон писао. Како ли ће историја ове данашње Србе звати?

СИМЕОН:   Душане, полако! Знам ја да си ти увек преке нарави био. Ниси лако опраштао. Али те молим не суди. Положи наду и веру у данашњицу наше Србије.

ДУШАН СИЛНИ:   У кога да положим веру?

СИМЕОН:    У школу и у уметнике. Једино још деца и надахнуте душе дају наду да ће се наши трагови, баштина сачувати. Зато смо се окупили да их подсетимо одакле потичу и да се поносе својим пореклом.

СВЕТИ САВА:      Разумем вас обојицу. Ти, Душане Силни, памтиш време српског успона, напретка. Али историја токове мења. Наиђу, тако, дани када се напред не може, али је битно у тим данима себе не изгубити. Сачувати осећај љубави, осећај припадања. А,и твој страх је, оче, оправдан. Ти све покушаваш да се опстане и сачува баштина која цену нема.

СТЕФАН ДЕЧАНСКИ:    Срби моји, браћо драга, борио сам се и против оца и против сина, али на корист народа свог. Високе Дечане саградих да се Богу молим, да се Небу песме поје, а пламен свеће да поробљеној души враћа сјај. И тако ће бити док Србин постоји. Уме Србин да чува!