Част нам  је што се овде налазимо  данас овим поводом, изабрани од ученика,  чији раст јесте наша будућност. Изабрани смо од оних чијом душом не влада интерес, већ искреност и љубав. Доделили су нам зваље које носи у себи оличење професора са особинама које су легендарне.

Успех је бити наставник који може понети име носиоца ШЕШИРА ПРОФЕСОРА КОСТЕ  ВУЈИЋА. Знамо да то није обичан шешир. Да је то, заправо, извор из којег тече непрегледна река педагошке љубави, способности и духовног одрастања. Сматрамо га изузетном наградом која се просветном раднику може доделити.

Зато ћу данас овде, без лажне скромности, у име свих добитника рећи: поносни смо!

Душа нам је пуна јер искреним дугогодишњим радом  доживесмо Андрићеве речи: „Живот нам враћа оно што пружамо другима.“

Учионица је наше царство, али, ученици нам нису ни поданици, ни владари. То су млади људи који имају изоштрена чула за свет око себе. Више осећају, него што мисле. Расуђују душом. У толико је професорски задатак тежи, јер колико им уливамо доброте, толико им морамо дати и мудрости. Том равнотежом они постају свесни вредности и лепоте свог и туђег живота.

Школа је у савремено доба постала место социјалне породице где деца траже љубав, подршку, савет, разумевање, а ћесто и уточиште. Ако им то пружимо, можемо  их сачувати од „злих удара“ који су им све више на дохват руке. Снага љубави,доброте једино је моћно оружје против пољуљаних људских вредности.

Професор није професор само у учионици, он је то увек и свуда. Из њега спонтано сваког трена избија нада и вера да ће од младих бића створити, пре свега добре људе, а онда образовани део друштва који ће служити за корист, част и понос свом  дому и роду.

Пут до чувеног ШЕШИРА посут је великим радом, и пре свега посвећеношћу. Иако се лик професора у последњим деценијама пољуљао, можемо га очувати тежњом да не будемо само:

• Добри –  већ и квалитетни;
• Да не будемо само одговорни – већ и  одлучни:
• Да не постајемо покорни – већ  прилагодљиви.

Све то можемо ако схватимо да је наша улога велика. Исконски истинитим приступом можемо васкрснути сјај школе, сјај васпитања и образовања.

Нека овај „Костин шешир“ буде синоним за све напретке и успехе у нашем раду.—- Захваљујем се у име добитника. Настојаћемо да наставино свој рад и потврдимо да овде данас нисмо случајно.

Поздравићу вас стиховима Мирослава Антића:

СВАКО ДЕТЕ ИМА КРИЛА,

САМО ТРЕБА ДА СЕ СЕТИ,

ГДЕ СУ КРИЛА САКРИВЕНА,

ПА ЋЕ ОДМАХ ДА ПОЛЕТИ.