Duštvo učitelja iz Leskovca izdalo je Zbornik učiteljskih radova sa IV Smotre scenskog stvaralaštva. U njemu se nalazi i moj tekst “ Rekla-kazala“.   

….. АНА (поносно): Дааа, па, ви знате да ја све знам шта се догађа у нашој школи, а и шире.
ЈОВАНА (као за себе, врти главом и тихо говори): Нажалост, то сви знамо…
АНА (приповедачки): Е, па, овако: њихови матори не говоре већ дуже време, па су се, ваљда, због тога и њих две „покачиле“.
МИЛИЦА (љутито): А, што им не говоре матори? И, молим те, објасни ми како ти све то знаш? Живиш на другом крају града.
АНА (приповедачки): Зато што је Јеленина мама у фризерском салону причала да су Сузанини родитељи прошлог месеца купили нека половна кола. И да им више није ниво да се друже са „половњацима“.
МАРИЦА (изненађено и радознало): Тако је рекла? 
АНА: Да, мислим, (развучено, несигурно) то ми све моја мама испричала, а њој је рекла комшиница Зага.
ЈОВАНА (запрепашћена): Не могу да верујем! Станите, људи то нема појма! 
НИКОЛА (провокативно): Их, нема појма! Откуд ти знаш? Можда је све тако било. 
МАРИЦА (као срамежљиво,са жељом да подржи Ану): Ма, не бих да се мешам у те трачеве, али и ја сам приметила да Суза долази у школу пешке. Вероватно је срамота да је довезу тим „половњаком“.
АНА (убедљиво): Ето, видите! Све знам! И још сам чула да неће више да дозволе ни девојчицама да се друже, као (имитира иронично глас одраслих ): није то Јеленин ниво.
МИЛИЦА (исмева је): Како си ти чула? Ваљда твоја мама, уствари комшиница Зага?
АНА (збуњено): Па … па… па то ти дође исто. 
…..