Мој драмски текст „Бака и унука“ налази се у садржају књиге АНТОЛОГИЈА ДРАМСКИХ ТЕКСТОВА ЗА ДЕЦУ II . Књигу је приредио Др Милутин Ђуричковић.
БАКА И УНУКА (одломак)
Напомена: Тема представе је савремено доба у коме породица губи свој основни смисао постојања. Због обима текста и начина говора погодна је за ученике виших разреда. Битно је да улогу баке добије ученица која има моћ имитирања бакиног гласа, као и прилагођавање изговора. Бака је лик који је дошао из сеоске средине у градску, па је изговор другачији.
ЛИЦА: БАКА, УНУКА
Сцена: Постављен је намештај као у дневном боравку. На мањен сточићу налази се бокал са водом и чаша. Ликови се у току представе крећу опуштено по целој сцени.Бака излази на сцену у спаваћици, са крпицама на глави (за увијање косе), носи наочаре и собне папуче.
БАКА (сама за себе): Е, вала, кад моја снајка посоли вечеру има да пијеш воду целу ноћ.(Узима бокал, сипа воду пије.)
Унука излази са другог краја сцене. Изненађена је што је срела баку. Поче да јој се збуњено смешка. Нашминкана, обучена:кратка сукња,кратка блуза, дуге чизме.
БАКА: Куда, Даро, срце бакино? Је л’ се то спремаш за спавање? (Загледа је.)
УНУКА ( увређено): Нисам ја ДАРА!Ја сам К А С А Н Д Р А ! Колико пута морам да те замолим да ме тако не зовеш?!
БАКА: Ама, дете, не бих ја тебе тако звала… него… не могу толико језик да ломим. … Сећам се, к’о да је јуче било, кад си се родила… па твој деда и ја звасмо цео комшилук на час’. Ал’, кад ми мој Живорад јави како се зовеш, деда и ја три дана вежбасмо, и – не научисмо. Па, кô велимо: да је ми зовемо: ДАРА.
УНУКА (увређено): Знам бако, али мени то смета. Нисам ја крива што је твоја снаја целу трудноћу провела уз шпанске серије, па су јој њихова имена постала као домаћа. (За себе.)Боље да је провела уз Ђуру Јакшића, Бранка Радичевића или Његоша. Ја бих се звала Милица, а домаћу лектиру не бих морала да читам.
БАКА (мази је по глави): Немо’ ти, чедо бакино, да се на ме љутиш.
УНУКА: Не љутим се, него, брате, глупо ми је кад се јавиш на телефон, па кад викнеш: (имитира је): Даро, чедо моје, неки те зоведу! Шта да им зборим? Друштво ме после прозива: те – де си (наглашено ) Даро, те – де си (наглашено) Чедо!
БАКА: Добро, ево ја ћу сад, док сам у ови ваш град, опет да вежбам. И онако седим докона. Ал’ твој тата, мој Живорад, љуби га мајка, запео: па дођи, мајко, мало код нас да одмориш те старе ноге … па дођи… И, ја дођо’. Оно … не због ногу, него сам се вас ужелела.
УНУКА (пребацује јој руку преко рамена и говори јој умиљато): Ако си дошла. Ја баш волим.Сад ми је кућа некако пунија. Кад год се вратим однекуд, знам да си ти ту и да ме чекаш.
БАКА: (тужна) Ако, ако… али поштено вас не виђам…
УНУКА (уздише): Шта ћеш баба, такo се живи.
БАКА ( узбуђено): Живи?! Не, Дар… овај, дете моје, ви и не живите. Ви само јурите. Гледам, мислим и чудим се како више знате: јесте л’ пошли, ил’ сте дошли… (Занесено.) Живот је био у наше време. То било поштовање, поштење…Ми се волели од истински… А ово саде: то ти се свет претвотио у зло и пакос’. Знају ли, бре, људи једни за друге?
УНУКА: Слажем се ја са тобом, али ти и ја ништа не можемо да променимо.
БАКА (замишљено): Нажалост, сви тако и кажу. Зато и срљамо све више. Нема више ни кој’ да нам покаже како треба. Иако га је мајка родила, он или буде плаћен да ћути, или га прогласе лудим. А ко сме лудог да прати…
УНУКА: Увек сам те, бако, волела због тих твојих мудрих речи. А сад, да те љубим и одох.
БАКА (задовољна): Ако, ако, иди (Врти главом.) Треба млади да спавају.
УНУКА (раздрагано): Какво спавање? Одох на журку.
БАКА (изненађена): На јурку? Ко се још јури по граду у ово доба? Паметни људи увек говорили (наглашава): у глуво доба излазе напоље или тешки несрећници или нечастиви.
УНУКА: То је бако било у твоје доба.. И не идем на јурку, него на (наглашава):журку. То је место где се млади окупљају, играју, плешу.
БАКА (задовољна): Па што ти мени не кажеш да идеш на игранку. Ако, благо баби, ако. (Тише за себе.) И ја сам ишла у своје време. Него,( загледа јој лице ) ил’ се мене чини, ил’ се ти ниси умила. Све ти неко плавило око очију.
(…)